Kako je Ilija Miner jedan dan puka po šavu

Kako je Ilija Miner jedan dan puka po šavu

PREDGOVOR

KAKO JE ILIJA MINER JEDAN DAN PUKA PO ŠAVU

aut. Luka Kordić
iz romana: Posljednja krčma u centru,
Edicije Božićević 2012.

Uf, kad te vako nešto zadesi moraš to nedi zapisat da ne zaboraviš, jerbo ima tizi stvari šta čisto triba da se zapante za sva vrimena, nako kako je bilo. Ako, metimo reć, ne znaš baš zapisat svaku unu dugu ričetinu, unda nađeš rodijaka koji znade pa ti njemu kazuješ sve kako je bilo, a un zapiše uno šta si ti reka. Važno je da ti je rodijak, jer ako nije, unda ne moš znat oćel zapisat sve kako si reka, a brate ti si vidijo a ne on, valjda ti bolje znaš šta je bilo i kako je bilo.

Nego, danas je Ilija Miner puka po šavu, ka šta je bilo i vrime da pukne, đava mu sriću odnija, prosti mi Bože. Pokoj njemu u duši, mada je cilo selo znalo šta je on sve činija i učinija, al’ o mrtviman sve najbolje, mada je on friško umra, evo ovo popodne lita gospodnjega stavi tu koji je datum.

U svakome slučaju, Mali Iko, Ilijino kumče, šta je oženija od moga brata Petra mlađu, doša je jutros umene sa velikon šljivon naoku pitat mobitel, jerbo da je njemu krepa a da triba zvat popa da ne bi zva miliciju. Koji pop, koja milicija, kažen ja njemu, a un meni da mu je kum otiša na maravan i da je uvatija malu ćer Maricu, šta je pod stare dane napravija, i zatvorija se u stari raspali golf jedinicu na ledini izakuće. Men odma palo svašta napamet, jerbo cilo selo zna da se Ilija, neka je priša šeset i neku, drogira još odkad se vratija iz rata. Nije nikad ništa zlo učinija, al’ mora je jedan dan, govorila je moja žena, a i cilo je selo znalo, mora je jedan dan učinit niku pizdariju sa svin unin dinamiton šta ga je stalno nosija doma s posla.

Da san malon Iki, a nije un, Boga mi, mali više, da san mu mobitel, pa san se skočija i izletija za njin kad je un uzeja mobitel i krenijo s njih izkuće. Nisan ja mislija da un to men oće uzet mobitel, pa di će u srid bila dana, skoro mi je zet, nego san tija vidit šta to Ilija oće u autu sa svojon ćeron da mu ovi oće popa zvat. Pojma nisan ima koji je đava skopa Iliju, al’ se, Boga mi, nisan pripa za malu jer san zna da se Ilija, još unoj državi, uvik prvi diza za ić na posa i po selu su pričali da je bija pravi udarnik, a uno šta je za vrime rata bilo to neću govorit ja, nego ću samo reć šta je un nakraju tija nami reć da zapantimo, nako kako je un to reka.

U svakomen slučaju, nisan se puno začudija kad san doša do te stare karampane koju je Ilijin pokonji brat tija popravljat, al’ kako je un od Ilije bija puno stariji, otega je prije nego šta je stiga. Nemoj nikad ništa bacat, tako su nas učili kad smo bili dica, a pogotovo Ilijin ćaća, koji je uvik bija najpametniji čovik u selu. I lipo nan je čovik govorija, jer je Iliji ti stari auto baš dobro doša.

Još su te jednu stvar učili, pogotovo Ilijin ćaća, šta Iliju, šta nas drugu dicu. Kad su u nas otvorili uva i una poduzeća, svi su bacili motiku i otišli radit nike druge stvari, te u kamenolom, te u rudnik, te bit čistači u poduzećiman. Vako su te učili, prvo doma prije nego bi krenija na posa, a unda i rođaci na poslu, raad tako da svaki dan doma nešto doneseš, nek se ima.

Uf, nedilje ti svete, u to vrime se radilo ko da će svit propast ne bude li puno selo udarnika! Nije bilo spavat do podne brajo, a jok! Ako se nisi diga rano i doša prvi prid vrata, drugi bi ti sve odnili šta se dalo odnit. Sićan se da me jedan dan izvikala mate šta se nisan ranije diga jer san joj donija punu vriću kvaki od vrata jer su ovi prije mene sve bili odnili, a još nije bija prvi u misecu kad bi donili nove metle i djelove i špine. A baš je ti dan moj brat doveza kamijon pun iverice šta je nabavija na poslu. I još vozi taj kamion okolo kad triba negdi nešto prinit! Tako ti je bilo kad se radilo, a ne ka danas.

Ilija, un ti je bija veliki radnik, al’ nije bija baš najpametniji u poslu. Dikod bi donija doma štagod dobra i korisna, sićan se da je njegova mate bila pričala mojoj da je bija donija šivaću mašinu jedan put, pa je mate vikala na mene šta ja ne donesen šivaću mašinu. Ja san nju pita di ću nać šivaću mašinu u kamenolomu, a ona men da iden pitat Iliju kako je un svoju naša u rudniku.

Kake to veze ima? Ma, uno šta san tija reć je da je Ilija češće doma donosija dinamit nego šivaće mašine. Zapravo, skoro uvik je donosija dinamit ili kakve bombe, a vrlo rijetko šivaće mašine, skoro nikad. Samo šta bi cilo selo znalo kad bi un donija šivaću mašinu, al’ se niko nije tija mišat kad je mali Ivan, sin Ilijin, počeja pričat drugoj dici po selu da je cili podrum u nji pun dinamita. Nije da mu nisu virovali, znalo se da je Ilija Miner veliki radnik, al, jebi ga, niko nije tija da se zna da je baš un reka da Ilija doma nosi pizdarije, pogotovo šta se ovi zavadija sa nikin ljudima kad je oženija Milicu, rodicu od Mihe Srbina, kojemu je mate bila iz Srbije, a ćaća izdajica roda svoga.

Nego, tako san ti se ja zalaufa do te stare karampane i naša masu svita kako već gleda na ledini. Nisan zna oko čega je dreka, al’ se neko dera ka da mu sina oće ubit. Kako nisan moga čut šta viču, a nisan moga vidit kliko je dinamita Ilija nakrca u auto, otiša san okolo i progura se odosprida kraj dva moja nećaka.

Odma kad san vidija šta se događa, prvo šta mi je palo napamet je da su ljudi bili u pravu kad su govorili za Iliju da zaludu radi. Nije bilo anjci vako dinamita u autu, samo je naprid sidija un, a njemu na kolinu mala, a pokrila je uši rukaman jer joj se mate derala kroz prozor od auta skoro na uvo. Ilija se dera na ženu, a jednon je rukon zagrlijo malu, a u drugoj ruci je drža ručnu bombu i mava s njome naokolo. Zamisli ti budale, reka je unda jedan nećak, cili život skupljat dinamit i unda pritit ljudiman ručnon bombon.

U svakomen slučaju, stojin ja tako i pitan šta je pusta dreka, a jedan nećak kaže da se Ilija nadrogira, a drugi da je samo popizdijo. Nisu ni nećaci šta su bili, Boga mi. Ka da cilo selo ne zna da je Ilija em lud, em nadrogiran svaki dan od kad je rat završija. Al’ Ilija svejedno priti unon bombon. Pitan zašto mala ne plače, a u to se pojavija treći netjak, koji se navodno bija iša popišat, pa se sad vratija sa dvi boce vina, da su malu bili izvukli vanka al’ se vratila sama nazad unutra zato šta je ćaćin mobitel, koji mu je druga ćer poklonila prije par godina kad je dobija prvo muško unuče, e, ćaćin mobitel je osta u male pa mu ga je išla vratit nazad, a un je tražija da mu nazove njegovog najstarijeg sina Ivana. Mater jon je pošandrcala jer mala neće da izađe iz auta dok Ivan ne dođe. Kako je sve počelo, nije zna ni jedan nećak.

U nika doba je Ilija umuka, a niko nije uvatija šta je reka prije nego je umuka, osim biće njegove žene jer je i ona umukla i ošla stat dalje od auta. Tako niko ništa nije govorija Iliji, samo smo među sobon pričali o njemu i kako se un pod stare dane uvatija drogirat i kako mu je sin diga kućerinu na tri kata doli na moru i kako je ovo sve biće zbog rata. Unda je moj treći nećak, koji je ono navodno bija iša pišat, uzeja jednu od une dvi boce vina i otiša vrcon k Iliji, jer da je čovik doli u autu ima već tome i tri ure, pa da ne bude žedan, jadan. Ima je pravo nećak, ovo je bilo skoro ka da smo u goste došli, nije red nako stat sa strane.

Oša je doli, pa je da Iliji vina, pa je Ilija njemu nešto reka, a un je oša do Ilijine žene, pa je una ošla ća ukuću. Ja san mislija da će ga Ilija poslat ukurac, al’ se žena vratila sa još pršuta pa ga je moj nećak podilija sa Ilijon i donija nami, a ja san posla jednoga od ove druge dvojice nećaka da ode do marketa kupit dvi kile kruva i da kaže Jozi iz marketa da dođe vamo vidit šta se dešava. Pršut je bija dobar, al’ ga je Ilija, kako je bija pametan, prisolija, jer pametan čovik zna da će ti gosti uvik tit ist pršut, pa ga ti zato prisoliš da ovi znaju da moraju donit vina za zalit. Eto, tek šta je Jozo doša na pršut i sta se interesirat kolko uvi nakrca dinamita u auto, kad se pojavija pop i zalaufa pravo put auta.

Prvo je krenija nako muški, a za njin je letija mali Iko i mava rukama i nešto mu tumačija, a pop je klima glavon, al’ je unda sta ka ukopan jer je biće vidija da Ilija ima bombu u ruci. Sta je, metimo reć, jedno trimetra od golfa i pita Iliju šta je to tute i šta čini pizdarija po selu. Ilija je popa posla ukurac, na šta su se svi prikrstili, i pop isto, al’ men nije bilo čudno, jer san zna da je Ilija stari komunista i udarnik i drogeraš i da un nikad nije šljivija pope nego samo nako, da se ne bi po selu svašta pričalo. U njegovoj familiji nikad nisi zna čiji je ćaća bija u partizane, čiji u ustaše a čiji u domobrane, i kad je koji di bija, a Ilija je prije ovog sad rata jedan put bija reka da su svi njegovi branili domovinu kakva god na kraju ispala. Kaže njemu pop da ne suje, da će ga Bog pokarat, da ne govori takve ričetine prid malon, a Ilija mu je samo reka da se goni oklen je doša da nije un zva njega nego Ivana. Pop ga je unda molija da ga bar ispovidi, al’ je Ilija posla kvragu i njega i njegovu ispovid.

Nundak se pop maka malo nazad, jer je vidija da tu nema kruva, a ljudi su stali pričat da je Ilija uvik bija kontra Boga i države, da je i protiv Tita pizdija u još unoj državi, a drugi su in govorili da ne pričaju pizdarije, da je Ilija pobudalija od droge šta je pušija i da su mu dica uvik bila u prvon redu na misi. Treći su mavali prston i pravili se puno pametni i govorili da su znali oni da će Ilija jedan dan napravit niko sranje, da se po selu pričalo. Ja nisan govorija ništa jer me mate dobro učila da se sa punin ustima ne priča, a bogami, pršut je bija dobar. Nek je bija vaki i naki, al’ niko nije smija reć da Ilijin pršut nije valja.

Uto je došla milicija, dva momčića, jedan mi je čak iša u školu sa nećacima a drugi je bija iz drugog sela, pa su provali bar vidit zašto se Ilija zatvorija u auto, al’ in Ilija nije tija ništa reć nego in je reka da uzmu pršuta ako je šta ostalo, a ako nije da će njegova žena donit još, da sidnu dok ne dođe njegov sin Ivan i da in je plaća mala i da di je ovo došlo da ope šalju dicu prid bombe. Kad su vidili da oni tu ništa ne mogu, došli su do nas pa smo jili pršut i čekali i pričali o tome kako je u miliciji i kako se ćaća od ovoga jednoga vratija u Australiju jer su ga uvi na sudu nešto zajebavali.

Tako je prošlo uru vrimena dok se nije pojavija Ivan, sa velikin benvejcen, šta ga vozu ovi mladi šta kažu da je merđana vrime prigazilo. E. kad je Ilija njega vidija odma mu je sta vikat da dođe namo i brojat mu sve svece. Pop je ope mora uzet čašu vina da se smiri, jer je bija viknija Iliji da ne beštima, a Ilija mi je reka da će mu doć tamo i da mu jebe Svetog Antu, eto Bože mi prosti, točno je tako reka, i unda je pop umuka, a Ivan je oša do auta. Mi smo se ostali, susidi, policija, žene i dica svi primakli golfu da bolje čujemo, samo je pop osta sa strane.

E sad, sad tribaš pisat kako je un govorija, s unin crticaman i sve to tako, da se lipo zapanti. Jel’ pišeš? Znači vako:

Prvo je Ilija reka sinu da je đubre crno a ne njegov sin, to moš napisat ne moraš, beštimali su jedan na drugoga. Unda je Ilija reka:

– Kopile kurvino – tako mu je reka. – Kopile kurvino, sve znan, pičkal ti materina, sve znan šta si uradija i imaš sriće šta si unu kućerinu doli diga jer bi te ubija na licu mista da san te odma uvatija!

Unda je Ivan reka ćaći:

– Ćaća, jel’ tebi droga mozak pojila, o čemen ti pričaš, tako ti Isukrsta?

Unda je Ilija reka sinu:

– Ma kojeg Isukrsta, čavala ti Isukrstovih! Nemoj ti meni Isukrsta, Sotono, a ne sine, govno jedno! – I još mu je nabrojija tako sve po redu, a i mala Marica mu je rekla:

– Dobro ti je i reka, govno, a ne brate! – I još ga je pljunila kroz prozor, a Ivan se skočija da će malu plesnit al’ je nije moga dobavit, a ćaća mu je reka:

– Pusti malu, pičkal ti materina, više mi je ona sin nego ti!

Unda su još beštimali, pa je Ivan biće svatija da nema pojma poradi čega ovi iz auta viču na njega pa je stiga pitat ćaću koji mu je đava.

– Dat ću ti ja đavla, đava te crni odnijo! Sve znan! Sve! Odnijo te đava, znaš ti ko je bija u selu ima dva dana? Jel’ znaš? – dreknija ja Ilija ka da mu sin nije staja metar od auta.

– Šta ja znan ko je bija? Nu reci, nemoj mi vikat tu! – reka je njemu Ivan, a ja san pita nećaka ko je bija. Un je reka da je bija od pokonjega Mihe Srbina najmlađi, da se vratija vidit šta in je od kuće ostalo, da se Mihina žena oće vratit, al’ da mu ćer ne želi nazad, tako je reka Mali Iko. Ja san pita zašto se mala neće vratit, a un je slegnija ramenima i popija još vina.

– Bija je od Mihe Ratko, eto ko je bija! I reka mi je sve, puno je meni toga jasno! Da san te odma naša ne bi te sveti Ante spasija, majke mi! – dera se Ilija, a Ivan je problidija, vidilo se lipo. Zna san ja i zašto, oću reć nebi zna na sudu, al’ Mihe je glavu u ratu izgubija, a nije se po selu smilo znat ko ga je skavida. I kuću su mu zapalili, a tu negdi je cila familija utekla u Srbiju. Znalo se da je Ivanu mala Jadranka Mihina bila puno draga, a znalo se o Ivanu i puno loših stvari, još otkad je ono drugoj dici u selu pritija dinamitom iz ćaćinog podruma.

– Njega si ubija, pička li ti materina, moga prijatelja si ubija a ćer si mu silova, nemoj mi lagat jer ću te smirit uvon bombon, đava me odnija ako neću!

– Nisan ih taka, gospe mi divice, evo neka me grom spuca ako san ih pipnija! Ma ko ti je to ispriča? Oni Srbin? Di Srbinu viruješ, a sinu ne viruješ? – Sta se Ivan odma branit, a i pop je nešto promrsija, a digla se graja, a danas nemoš više ljude ni krivit. Viruje nikon Srbinu, a ne viruje rođenon sinu, još najstarijem. Doduše, nije svako zna, al’ Mihe i Ilija su bili prijatelji veliki, skupa su radili i uvik su skupa s posla doma nosili.

– Ti si izrod i neću te za sina! Srbinu virujen? A šta si ti, zmijo a ne sine, da šta ti je mater tamo, nego Srpkinja, a da je ona Hrvatica, a ja Srbin bija bi u četnike iša i puca po uvin ljudiman ode i križa se sa tri prsta! – reka mu je Ilija, a ljudi opet stali žamorit. Bila je Ilijina žena Srpkinja, znalo se to al’ bila je i dobra žena, a bija je i Mihe dobar čovik i veliki radnik. – Ajd uđi u auto kad si mi sin! Uđi unutra, da se ne priča po selu da san ćer malu ni krivu ni dužnu diga u zrak!

Tako mu je reka, a Ivan se zacrvenija, još kad se graja digla, pa mu je neko dobacija da jel’ mu to ćaća ili nije, našta je puka smij, a Ivan je gleda svoju mate, a ona je prikrižila ruke na prsima i gledala ga mrko, pa je na kraju i uša u auto. Tija je Ilija poslat malu vanka, al’ se mala nije dala, još je i Ivana očeprljala po obrazu, na kraju je mater tribala dolazit po nju.

E, unda smo se još bliže primakli da čujemo šta ova dva pričaju. Ilija je vika na sina, da koga je đavla un njega učija di se u kuću meće dinamit, da bi un s njegovin, ćaćinim mu, zanaton otiša ubit njegovog, ćaćinog mu, prijatelja. Ima je pravo Ilija, reka je jedan nećak, nisu nji dva morali doma nosit dinamit, moga ga je sam Ilija odma ubit doli u rudniku da se ne zajebavaju sa svin tin silnin poslon.

Vikali su i beštimali jedan na drugoga i činilo se da će Ilija točno u ti čas dignit auto u zrak, kad se pojavila televizija. Ko je nji zva đava mu sriću odnija, pa da se posli priča po državi kako se baš u našen selu vake stvari događaju. Mislit će ljudi da je vako svaki dan, a eto, znaš i sam da nije.

Uvi su se nakeljili s kameran drito uz auto pa su stali ispitivat Iliju, te šta se tu događa, te šta će mu bomba, te da su im rekli da ima dinamita u autu, te šta će mu dinamit. Iliju je to još više ražestilo, vidija san ja, ma in je svejedno reka da su un i njegov prijatelj Mihe Srbin bili minirali kuće kad je triba doć rat, jerbo su znali da će bit rata, tako in je reka, al’ da je njegov izrod Ivan zna kako se to radi pa je Mihi razminira kuću i ubija ga, a ćer mu silova.

Nundak su odma pitali Ivana jel’ to istina, a un se sta branit da je to neki Srbin reka, ma je umuka kad mu je Ilija prilipija takvu pleščurinu da se čulo sve do mene, pa je pokaza prston na maloga Iku i reka:

– Eno van namo oni sa šljivon, oni mu je pušku drža, ali oni je to učinija jer mu je ovi idijot pritija mojin dinamiton – našta je Ivan pokrija facu sa obe ruke, a Iko sija na pod jerbo su mu se noge biće osikle, a novinari stali blejat u Iliju.

Unda im je Ilija pripritija prston i reka, a ti zapiši:

– A sad bižte oklen ste došli! Jel’ me čujete? Reka san van sve kako je bilo! Šta više oćete? Šta se više imate mišat? Vi i cila država! U unoj san državi kra dinamit i strepija svaki dan kad će mi tribat! U ovoj ste mi pustili dici da mi najboljeg prijatelja ubiju! Šta ima vlaj od države? Ništa! Nikad ništa i nije ima! Ljudi, bižte!

Kad su uvi svatili da je odnija đava šalu počeli su bižat, a razbižalo se i cilo selo, ko je biža, ko se bacija na pod i rukama glavu pokrija. Pop je uteka prvi, moji nećaci za njin, a ja san s poda vidija Ilijinu ženu kako stoji malo dalje i grli malu koja je plakala.

– Nemoj ćaća, nemoj ćaća… – Čuja san Ivana kako moli Iliju, ali zađavla.

Ode auto u zrak. Bum! Leti i nako puknuto staklo na sve strane, leti staro željezo i leti još svašta, bolje ti je to ne pisat. U svakomen slučaju, Ilija se diga u zrak skupa sa auton i sinon u njemu. Al’ dobro je napravija reda na kraju, dobro in je reka, pa san ja doša tu da ti to zapišeš.

Jesi zapisa? Tako triba, rodijače, pričat će ljudi svašta, a ja san tija da se zna nako kako je bilo.

Posljednja krčma u centru


    • TEKST:
    • BLOG:
    • AUTOR:
    • FB PORUKA:
ŽELITE NAGRADITI PRIČU?

PRETHODNA PRIČA:
Pitat će te starost

Pitat će te starost

Posljednja krčma u centru – Priča o mladim, zrelim i starim djevama i vitezovima, o feminizmu, o bajci, o odricanju i čemu sve ne.

0 comments