Jasna Dimitrijević: Kritika romana Posljednja krčma u centru za portal Booksa

Stvari se na internetu zagube. Primijetio sam prije nekog vremena da su neki moji intervjui i neke kritike mog romana Posljednja krčma u centru još uvijek lako dostupni na internetu, a neki nisu. Do kritike koju je Jasna Dimitrijević napisala za Booksu bilo je teško doći, a na nju sam bio jako ponosan i za nju sam bio jako zahvalan.

Vidite, kad je knjiga tiskana određeni broj primijeraka poslan je recenzentima. To se uglavnom pokazalo kao čisti trošak povrh svih suludih troškova koje izdavanje knjiga kod nas vuče sa sobom. No, Booksa.hr je bila jedina institucija koja nije iznevjerila moja očekivanja, a za njih je kritiku pisala ljubazna i profesionalna Jasna Dimitrijević.

Booksa je inače jedno od onih mjesta zbog kojih mi je bilo drago kada sam došao u Zagreb. Bila je svjetlosnim godinama ispred svog vremena, kafić-klub-knjižara ravno iz hipsterskih web-stripova, a ostatku grada i države trebalo je desetljeće da je sustigne. Navratim svako toliko, sjednem, kucam nešto i pijem kavicu, zato što je jedno od rijetkih mjesta gdje bivši pušač može sjesti. I mada je ostatak grada sustigao taj stil, još uvijek se u njoj uvijek osjećam kao da sam na pravom mjestu u pravo vrijeme.

Odradio sam dvije ture fakulteta u Zagrebu i bilo mi je malo čudno kad sam shvatio da su klinci s kompartivne, s moje druge ture na Filozofskom,  sada vršljaju po mjestu gdje sam dolazio prije sto godina. S druge strane, drago mi je da jesu i drago mi je vidjeti kolege kako se bave nečim barem blizu struci. Nisu prvi koje znam.

Bilo mi je žao kada sam brojem čitatelja na Facebooku nedavno prešao njihov portal, pa rekoh da se odužim za sve. Nije baš najetičnije s moje strane  ovako popaliti tekst, ali s druge strane – jako ne želim da se izgubi i želim ljudima obratiti pažnju na kultnu Zagrebačku instituciju, kao i na Jasnu koja mi je napisala divnu recenziju.

Tako da, prije recenzije, podržite Booksu.hr! Ovo nije plaćena reklama, ovo je čisto izraz zahvalnosti s moje strane.

 

A zatim, bez daljnjeg:

Jasna Dimitrijević: SAVETI MLADOG PISCA

Luka Kordić: Posljednja krčma u centru (Edicije Božičević, 2011)

Prvi (ukoričeni) prozni rad mladog autora Luke Kordića pametna je kompilacija kako početničkih, tako i zrelijih priča, i poetičkih fragmenata stavljenih u kontekst razvoja jednog pripovedačkog profila i autorskog sazrevanja; pametna kompilacija, a i vraški hrabra. Jer ne čita se često proza u kojoj autor razotkriva nedostatke vlastitog teksta koji je tematski i zanatski vremenom prevazišao. Posljednja krčma u centru (Edicije Božičević, 2011) osmišljena kao niz ‘priča za ekipu’ koje povezuje okvirna pripovedna linija zasnovana na kafanskoj majeutici – i razmeni tekstova između Čiče, birtijskog književnika i lokalne legende, Malog, pisca u nastajanju koji bi da jednog dana i sâm postane Čiča, i Ivane, studentkinje književnosti na privremenom radu za šankom. Tri pripovedača, svaki u svom registru, razrešavaju spisateljske dileme Luke Kordića.

Prvu lekciju Mali je dobio od Dilana; pesma ‘Hard Rain’, jasno nam je od početka, soundtrack je, ali i vodič, ovog filma. “Dylan je sjedio u birtiji i mislio kako nikad neće stići napisati sve pjesme koje je imao u glavi pa ih je sve ugurao u jednu. Svaki stih te pjesme trebao je biti pjesma za sebe.” Mali će najpre postaviti Dilanova pitanja – Gde si bio? Šta si video? Šta si čuo? Koga si sreo? (Čiča je tu dodao: “Što si pročitao?”) I šta ćeš sad, sine moj plavooki? – a autor Krčme zatim sebi zadati Dilanov zadatak: pričati o svemu kao da druge šanse neće biti! Bojim se da taj princip ipak bolje funkcioniše u pesmi, jer u gustoj teksturi romana otvorene teme mogu ugušiti jedna drugu. Ali za šankom Posljednje krčme ima dovoljno slobodnih mesta da se zauzme dobar pogled na tekst, pa bi samo najveći hejter odabrao ono koje gleda u zid. Zato, najpre o tome šta je to u Krčmi vredno pažnje i razmišljanja.

Ne ustručavaj se od konkretizacije. I što dalje od šifriranog sranja!

Svako ko je ikada pokušao da piše osetio je groznicu u kojoj zatičemo Malog na ulasku u Krčmu, pred mentorom od čijih saveta dosta očekuje. Želeo bi da piše, ali ne zna kako. Ponekad ne zna ni o čemu. Ima neku nejasnu predstavu da je imperativ stvoriti nešto za sva vremena. Prva boljka pisca u nastajanju. Priča s kojom stupa pred starog bircuskog barda ima interesantan stil, ali poruku tako univerzalnu da sadržaj postaje bezbojan pod šinjelom retro avangarde. “Begin with an individual and you find that you have created a type; begin with a type and you find that you have created – nothing”, savetovao je nekad F.S. Ficdžerald. A Čiča – okani se ‘šifriranog sranja’. Ako ti je stalo do onoga što imaš da kažeš.

Tako je sledeće što je Mali odneo Čiči na čitanje imalo gorak ukus buđenja bez sećanja na prethodno veče, i tok svesti H. S. Tompsona za jednog običnog prepodneva. Za milju daleko od apstrakcije, ali i dalje materijal za oblikovanje, pošto se taj narativ mora dodatno objašnjavati. Napisati ono što bi mogao razumeti i onaj ko te ne poznaje, sledeća je tema za razmišljanje, prelazi se na viši nivo, priče za ekipu iscrple su svoje potencijale.

Uhvati duh vremena.

“Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati. Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati”, kaže Danilo Kiš u Savetima mladom piscu. Ali biti svestan trenutka jedna je od glavnih obaveza. Pričati s čovekom na ulici, jednostavno razgovarati o bitnim stvarima – vrhunac pripovedačkog umeća. Tad postmodernističke doskočice (ko drugome jamu ja mu mamu, kaže se negde u Krčmi) postaju tek dekor koji može, ali i ne mora, obeležiti jedno književno delo. Jedna Ivanina priča, ‘Da nikad ne zaboravimo’, ima jednostavnost novinskog članka, sluh za niske stilske decibele i prigušene vriskove, i poentu bez zavlačenja. Dvoje ljudi temeljno su izmenjeni pod udarom surove okoline koja ne priznaje različitost. Ona je mogla biti slobodoumna žena u malom društvu njoj sličnih, a sada je srećno zlostavljana supruga po svim zakonima društvene konvencije. On je mogao biti ostvaren u profesiji izvan patrijarhalnih okvira, a postao je nezadovoljni rutinski zlostavljač. Ispod njihovog braka nalaze se slojevi prećutanog, iznad njihovog kreveta krst. Direktno, svedeno i oštro.

Čitaj.

Bespismenost je odvela je Malog u samostan, u univerzitetsku biblioteku gde je, uprkos tome što “ljudi koji su pisali o književnosti kao da nisu uzeli u obzir da će ih pokušati čitati netko ko raspolaže samo hrvatskim gimnazijskim obrazovanjem”, naučio novu lekciju: pisanje je samotnjačka veština. I niko nije rekao da je lako. Pisanje se sastoji od ‘mehanike’ i ‘povijesti prodavanja magle’, ako bismo bili strogi kao Mali na talasu akademske malodušnosti. A istina je da se bez čitanja ne može pisati, niti prepoznati pravi prodavci magle. Nema tu velike filozofije.

Dekonstruiši mitove. Napiši nove.

Demitologizacija je u Krčmi izvedena nekoliko puta, od arhetipova iz bajki, do nacionalne, savremene mitologije, a osvetljena je i civilizacijska, elementarna podela na one koji eksploatišu i na eksploatisane, diskriminatore i diskriminisane, bele i crne, orke i ljude. Da bi izmanipulisani shvatili gde nastaje konflikt i šta su im podvalili, najpre treba skloniti oznake – Srbin, Hrvat, muškarac, žena – ispod kojih se međusobno ne prepoznaju, a naročito ne prepoznaju manipulatora nad sobom. To je vrhunac ka kome ide čitava stvar: pronaći savremenu, blisku temu, opipati puls sredine, shvatiti šta krivo tumači ili ignoriše, pa ogoliti kvar. “Bilo tko tko je ikad pokušao opismeniti ljude u ovim krajevima, potrudio se da to uradi dovoljno da mogu od njega kupovati maglu, ali nedovoljno da je mogu rastaviti na proste faktore. Ako bi netko od nas i shvatio da se povijest ponavlja, izgledalo nam je kao čudo ili iznenadna elementarna nepogoda. S teškom kišom bi se bilo puno lakše nositi da nismo ovisili o vračevima da nam predvide vrijeme.”

Dakle, nakon što je nastupio kao nesigurni pisac u nastajanju – bez jasnog plana, ali sa čvrstom voljom da artikuliše ono što mu ne da mira – zatim pronašao svoju priču i sagovornika u svojoj generaciji i otrgao se uticaju učitelja; konačno, dekonstruisao neprikosnovene mitove; Mali je došao do čvrstog tla i stvorio dva nova mita za kraj. “Prvi da se utuvi koncept odgovornosti. Drugi sa nekom konstruktivnom porukom.” U prvom je na delu vrišteća pravda kojom je Ilija miner jedan dan napravija reda i u svojoj porodici, nakon što je shvatio da mu je sin lično u ratu ubio najboljeg prijatelja i to bez imalo sumnje da radi ispravnu stvar, dinamitom demitologizirao nacionalne obmane. A drugi mit, ‘Zla krčma’, predstavlja doslednu završnicu ovog intenzivnog tečaja kreativnog pisanja u proznoj formi. U krčmi je započelo, u krčmi se i završava. Kostim je šekspirovski, likovi tolkinovski multietnički, a kurve, radnici i gospodari isti kao svuda drugde na svetu. Pije se, peva i ne misli na sutra. Dok istina ne dođe po svoje. A onda je samo pitanje gde postaviti barikade. Oba mita su, kao i svi drugi mitovi, polarizovano postavljena i romantično obojena. Krvlju, naravno. Ali ako se rulja na nešto crno/belo mora ložiti, neka bar nastradaju najviše krivi, to bi bila poenta ove rekonstrukcije i izgradnje.

Dekonstruiši i sopstveni tekst.

Posljednju krčmu nisu zaobišle dečije bolesti spisateljskog zanata. Pomenuli smo nestrpljenje, želju da se kaže sve i sad, bez obzira na motivacionu opravdanost. Neretko su dijalozi troje analitičara literature i života – Malog, Čiče i Ivane – nepotrebno afektirani; konflikti mišljenja mogli su biti suptilnije izrečeni ili predočeni nekim sredstvima koji izlaze izvan dijaloga, a gruba podela na ove i one, često potezana u tim razgovorima, pažljivije iznijansirana. Takođe, predugi naslovi pojedinih priča više zamućuju sećanje na pročitano, nego što asociraju. Vidljiva je stilska i misaona gradacija kako stranice odmiču, ali to je već promišljena stvar programa po instrukcijama starog učitelja Poa (najefektnije sačuvaj za kraj!) i logičan razvoj mladog pisca.

Na početku Krčme Luka Kordić piše da je knjiga posvećena: “Svakome tko je, poput mene, pao u depresiju shvativši da ne zna koliko ne zna.” Dodala bih samo: pre svega onima koji su uprkos tome spremni da uče, u krčmi i čitaonici. Spremni za poraz i za napredak.


Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorica, a književnu kritiku je objavljivala u Betonu. Piše priče i objavljuje ih na štosnom blogu Prepoznavanja. Blog dijeli ime s njenom istoimenom knjigom, a kako joj izdavač nije ništa pomogao oko distribucije javite se ženi preko Facebooka ako biste kupili njenu knjigu. Možda joj je ostalo još primijeraka.


Tekst je izvorno objavljen kao književna kritika na stranicama legendarnog kulturnog kluba booksa. Posjetite putem ovih linkova na netu ili, ukoliko ste u Zagrebu, u živo, lajkajte i podržite ih u radu. Booksa je ponajbolje i najkultnije mjesto u gradu za sjesti s laptopom i popiti finu kavu ili čaj dok radite, pogotovo za nepušače.

A starih kritika i intevjua ću svakako objaviti još, jer je još puno divnih ljudi bilo vrlo angažirano i zainteresirano kada im je Posljednja krčma u centru došla u ruke. Šteta da se zagube u bespućima interneta.


    • TEKST:
    • BLOG:
    • AUTOR:
    • FB PORUKA:
Zainteresirala vas je recenzija?
JOŠ KRITIKE